1. ЈУЛА - ЈУБИЛАРНА ЕНИГМА

 

 

У четвртак, 1. јула изаћи ће двоброј Новости Енигме 2466 - 2467, посвећен добрим делом јубиларној седамдесетогодишњици непрекидног излажења листа. Тачан датум јубилеја је иначе 7. јули, дан када је далеке 1951. године светлост дана угледао први број.

У Србији, па и у обе бивше Југославије, ниједан лист оваквог забавно-ревијалног карактера не траје тако дуго, што је рекорд вредан великог поштовања. Ни за време агресије на државу Србију и Црну Гору 1999. године, када су сва друга ревијална издања куће Новости, која је издавач, привремено била укинута, НЕ је наставила редовно излажење.

Јубиларни број, иначе, имаће 116 страна и све сем осам - биће у боји. Поред стандардних прилога, у листу ће бити представљени поједини уредници, као и дугогодишњи сарадници и пријатељи. На свечаности која ће се одржати 7. јула некима ће бити уручена и признања.

За протеклих седамдесет година, многе су недаће претиле да Енигму угасе, а нарочито у задње време: смрт једног броја истакнутих уредника и сарадника, промена статуса издавача, епидемија светских размера која је онемогућавала нормалан рад, недостатак подмлатка, конкуренција електронских медијума итд. Ипак верујемо у будућност. Свака част компјутерима и мобилним телефонима, али решавање загонетака је још увек најпривлачније у некој изолацији, и са папиром и оловком. Доказ за то су киосци препуни енигматске штампе.

И да поновим: четвртак, 1. јул, ујутру на најближем киоску, јубиларна Енигма.

                                    Д. Лојаница

 

ЗБОГОМ ЛЕГЕНДИ, БОШКУ ПЕТРОВИЋУ

 

IN MEMORIAM

 

 

Бошко Петровић (1936 – 2021)

У Београду је у другој половини јуна ове године преминуо др Бошко Петровић, један од најбољих сроских енигмата свих времена, дугогодишњи сарадник многих српских и југословенских енигматских листова, који су увек са задовоством објављивали његова врхунска енигматска остварења. Један је од интелектуално најјачих личности у српској енигматици, ерудита и полиглота.

Рођен је 24. јула 1936. године у Београду, да би студије медицине завршио у Паризу, а докторирао у Бордоу. Специјализирао је хирургију, а касније и анестезиологију, радећи у више европских градова. Био је и шеф Универзитетске клинике Клиничког центра у Лозани. У периоду од 1960 – 1979. године када није био у Београду, није се бавио енигматиком, тако да имамо његова два стваралачка периода у енигматици, од 1947 – 1960. године и од 1979. па на даље, оба са врхунски енигматским остварењима.

Први ребус објавио је у «Пионирским новинама» 1947. године, да би са појавом београдске «Енигме» 1951. године брзо започео плодну сарадњу. Сасатављао је укрштенице са просечном дужином преко 5,00, што је у то време била права рекост, потписује рекордне аритногрифне испуњаљке, саставља квадрате 7х7 и 8х8, да би 1959. године објавио у «Енигми» први исправан квадрат 9х9 у нашој енигматици. Са Симоном Рацковићем и Властимиром Павловићем уређивао је и «Малу укрштеницу» и «Разоноду милиона». Био је члан тадашњег Београдског енигматског круга, који је трасирао развојни пут наше енигматике. Уређивао је и лист «Политика мозаик». Лансирао је 1982. године магични лик 7х11, а 1983. године објавио је и први исправан слоговни квадрат 5х5. Од 1983. године маестрално уређује четири средње странице часописа «Еурека», а са «Дечјим новинама» из Горњег Милановца реализује идеју о енигматским монографијама: «Осам векова Студенице», «Два века Вука», «Пробој Солунског фронта» и «Косовски бој», да би јануара 1995. године покренуо алманах «Загонетку», са тематском и ангажованом енигматиком, везаном за јануарске датуме. Енигматско стваралаштво заокружује у «Беоквизу», са тематским укрштеницама и еигматским репортажама.

Објавио је више хиљада врхунских загонетака. у вликом броју енигматских и неенигматских листова. Како је својим остварењима ишао испред времена у коме је стварао, веома је заслужан за развој српске енигматике. Може се слободно рећи да је утемељивач савремене српске енигматике, а по многима њен «некрунисани» краљ. Користио је и псеудоним Боки.

Представљен је у књигама: «Лексикон загонетача Југославије» (Стјепан Хорват, 1979), «Истакнути српски енигмати» (Ивица Млађеновић, 1999), «Енигматски магични квадрати» (Мирослав Лазаревић, 1999), «Комбинаторика у играма ријечи» (Алојз Буљан, 2003), «Магични ликови 7х11 Бошка Петровића» (Владета Тривунац, 2006), «Лексикон српских енигмата» (Мирослав Лазаревић и Јован Вуковић, 2007).

Његов комплетан енигматски опус објавили су Јован Вуковић и Владета Тривунац у две књиге «Чудесан енигматски свет Бошка Петровића (2019. и 2020), дела које не само да предтатавља овог изузетног енигматског ствараоца, већ и обележава значајан период развоја српског загонеташтва.

Био је присутан и на друштвеном плану, као водећи члан одређених енигматских асоцијација. Посебно се залагао за адекватно вредновање енигматског рада, које је често било понижавајуће, а кроз борбу за бољи третман и друштвени статус српске енигматике.

Одласком Бошка Петровића српска енигматика, па и југословенска, изгубили су великог енигматског ствараоца, визионара и поборника квалитетне, неспутане, нешаблонизиране, истраживачке, рекордерске и ангажоване енигматике. Он ће у историји српске енигматике бити уписан великим словима.

Иза њега су остали супруга Јелена, син Владимир, ћерка Катарина, као и унук Андрија и унуке Вера и Зора.

Сви који су Бошком Петровићем сарађивали или се дружили са њим, доживотно ће га се сећати и бити срећни што су били део времена у коме је Боки стварао, јер су сви они прихватили нешто «бокијевског» у свом даљем раду. Зато, неизмерно хвала и вечна слава великану српске енигматике.

Мирослав Лазаревић

Енигматски клуб «Нова загонетка»